Druga strana medalje

Beleška o autoru

Velimir Veka Ilić bio je atletski reprezentativac Jugoslavije 8 puta (5.000 m), učesnik je Olimpijskih igara 1952. u Helsinkiju, dva puta treći na Balkanskom atletskom prvenstvu, treći na Svetskom studentskom prvenstvu 1953. Takođe, bio je selektor juniorske i seniorske reprezentacije Jugoslavije, i član UO Atletskog saveza Srbije (ASS) od osnivanja, a od 1992. i predsednik ASS. Svoj radni vek proveo je u sportskoj rubrici Politike i njen je peti urednik od osnivanja lista. Autor je više izdanja iz oblasti atletike.

Uz saglasnost autora prenosimo delove iz knjige "Druga strana medalja" - sećanja i uspomene iz vlastitog ugla.

Uvod

(...)

Koliko su takmičenja najboljih atletičara Balkana ostavila trag na mlade, najbolje svedoči podatak da se posle toga trčalo ulicama u centru Beograda. U Kosovskoj i Ul. Majke Jevrosime, održane su "Olimpijske ulične igre". Glavni protagonisti bili su kasnije poznati sportisti i javni radnici: Dragan Petrović, Vojislav - Bubiša Simić, Predrag Knežević, Rade Antić, braća Sveta i Radomir Šaper.

Ali, atletika i sport ubrzo su dospeli u drugi plan. Drugi svetski rat se približavao, prvog dana septembra 1939. i zvanično je počeo upadom nemačkih trupa u Poljsku. I to baš onih dana kada su se oko Kalemgdana održavale međunarodne automobilske i moto trke. Mladi i daroviti sportisti doživeli su gorku sudbinu. Najlepše godine proveli su pod okupacijom, sport je postojao ali sve je bilo u nekom grču i strahu.

Prvenstvo Šeste muške gimnazije u krosu

Oduvek je bilo tako. Tamo gde se pojave entuzijasti, tu se stvore uslovi za sportske aktivnosti. U Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu profesori fiskulture bili su Dušica Radivojević i Stevan Nušić. Tadašnja zgrada škole nalazila se iza današnjeg zdanja Skupštine opštine Zvezdara. Šesta muška gimnazija krajem četrdesetih godina, negovala je mnoge sportske grane: atletiku, odbojku, rvanje, boks, košarku pa čak i plivanje.

U jesen 1940. godine jednoga dana u vitrini za obaveštenja osvanula je informacija da će se 27. oktobra na terenima pored tadašnjeg stadiona "Jugoslavije" i Rasadnika gradskog zelenila održati prvenstvo Šeste muške gimnazije u krosu za đake od 4. do 8. razreda. Na sve se mislilo, od opreme u kojoj će se trčati, brojeva i nagrada. Svaki đak je morao da trči u beloj majici sa grbom škole na grudima i crnim gaćicama. Svaki učenik je tušem napisao svoj broj. A na oglasnoj tabli, uz obaveštenje, nalazile su se diplome za prvu trojicu: "zlatni", "srebrni" i "bronzani" venac.

Zapamtio sam dobro. Osvanuo je 27. oktobar, prohladan i kišovit dan. Na tadašnjem pomoćnom fudbalskom igralištu "Jugoslavije" postrojenim đacima, posle komande "mirno" obratio se profesor Stevan Nušić rečima:
- Pomoz Bog junaci! Kao iz jednog grla usledio je odgovor:
- Bog ti pomogao!

Time je svečani deo bio završen, oko 650 đaka razmilelo se igralištem.

(...)

Okupacija

Malo se zna o sportu u Beogradu i Srbiji za vreme okupacije. Rat se odužio, ginulo se na mnogim frontovima u zemlji i izvan nje. Ali nepunoletni đaci su uz knjigu počeli da se zanimaju za sport. U Beogradu je postojala košarkaška liga, igrala se odbojka, priređivali se atletski mitinzi i bokserske revije. Ali fudbal je bio najpopularniji.

(...)

Bos na 1.000 metara

Posle onih dana iz 1938. godine atletika je imala svoje sledbenike. Ali početak Drugog svetskog rata prekinuo je razvoj onih koji su u to vreme bili najbolji.

(...)

Održavani su susreti između Beograda, Niša i Šapca. U kratkom sprintu najbolji su bili fudbaleri Stajčić iz Šapca i Buda Gojković iz Niša. Ovaj drugi uspešno se takmičio u skoku udalj pa čak je jedanput pobedio i Miodraga Živkovića, darovitog skakača udalj i vis. Na promociji atletike u maju 1943. Petar Vuković je u skoku uvis skočio 186cm što je u to vreme jedan od najboljih rezultata u Evropi. U atletskom tromeču u Beogradu u trci na 400 metara pobedio je Nišlija Golubović ispred favorizovanog Duška Dobrovića, a na 3.000 metara Đorđe Stefanović, koji je stigao u Beograd iz Budimpešte odakle su ga proterali kao Srbina.

Posle promocije atletike na ulicama u centru grada mi mladi okrenuli smo se fudbalu. Branko Nešović, koji je stanovao u Ulici Majke Jevrosime, i nas nekoliko, obreli smo se jednoga dana na igralištu BASK-a. Primio nas je u to vreme poznati fudbalski stručnjak čika Mitke Milojević, po zanimanju grafički radnik u "Politici", koja nije izlazila za vreme okupacije. Mitke je imao vremena na pretek, okupljao je decu i učio ih fudbalskoj veštini.

(...)

Potajno sam odlazio na atletske treninge, ali neko me je "otkucao" čika Mitketu. Veliki autoritet za nas najmlađe pozvao me je i rekao: "Ti Iliću, da se okaneš fudbala i da se posvetiš atletici, tamo ti je budućnost"... I ja sam promenio igralište, nastavio sam da treniram srednja i duga trčanja. Onako za svoju dušu, krijući od oca da to činim, njemu je bilo najvažnije da dobro učim i sačuvam glavu u tim burnim ratnim vremenima.

(...)

Prilika za afirmaciju u atletici brzo se ukazala. Sredinom maja 1943. najavljena je trka juniora na 1.000 metara. Interesovanje je bilo veliko. Prijavilo se 42 trkača, ali dobro raspoloženje za ovu trku pokvarila je provala oblaka, koja je na nekadašnjem stadionu BSK-a ispred zapadne tribine stvorila malo jezero dugo više od 20 metara. Sada se postavilo pitanje kako po toj blatnjavaoj stazi trčati u starim već dotrajalim gumenim patikama. Doneo sam odluku da je najbolje da trčim bos. Ko bi rekao da će 19 godina kasnije na tom istom mestu na prvenstvu Evrope 1962. u trci na 5.000 metara pobediti Englez Talou trčeći bosonog!

Posle starta trke na 1.000 metara 42 trkača poletelo je stazom kao vihor ne štedeći snagu. U meni je tinjala želja za uspehom, upustio sam se hrabro u trku ne razmišljajući koliko ću izdržati. Probijao se ka čelu, ali do njega nisam stigao. Pobedu je odneo Miki Radojković u to vreme najbolji junior na srednjim stazama, u vremenu 2:58,0. Drugi je bio Draško Stojanović, koji je pre toga bio najbrži na 100 metara sa 12,2. Obrad Blagojević, rođeni brat Milana Blagojevića kasnije jednog od najboljih košarkaša Partizana bio je treći sa 3:02,0. Ja sam kao četvrtoplasirani ostvario rezultat 3:04,0.

Po oceni stručnjaka pokazao sam da imam sve preduslove da se jednog dana uzdignem do većih visina. I posle ove trke počeo sam sistematski da treniram, naravno opet tajno da moji kod kuće ne saznaju, a posebno strogi otac Bogoljub. Moj trener Milan Vranić je u meni video budućeg atletskog asa i tokom cele zime i proleća 1944. vežbao sam i napredovao. U to vreme, uz Đokicu Stefanovića, bio sam najbolji na srednjim stazama. Tokom leta gostovali smo u Šapcu gde smo na igralištu "Mačve", gde je staza obeležena krečom, trčali 1.500 metara. Đokica Stefanović je pobedio u vremenu 4:29,0 a ja kao drugi postigao sam 4:30,0.

Šapčani su u to vreme imali odlične atletičare među kojima se isticao Aleksandar Medaković, pobednik u skoku motkom.

(...)

Sprinterice za mast

Tokom leta 1945. iz Ljubljane Štab Prve tenkovske armije preselio se u Beograd. Radio sam u Tehničkom odeljenju koje se staralo o rezervnim delovima za trofejne automobile i kamione. Spavao sam kod kuće a u slobodnom vremenu trenirao sam na stadionu Crvene zvezde. Trčao sam u sprintericama koje je iz Budimpešte doneo Đokica Stefanović, kupljene za 1 kilogram svinjske masti. Spremao sam se za takmičenja koja su se organizovala u Beogradu. Imao sam teškoća da iz Topčidera, gde sam prešao sa vojnim odeljenjem, izlazim kao pre toga. Nisu mi odobrili ni da putujem u Niš na prvo posleratno pojedinačno prvenstvo Srbije. To je ustavri bilo izborno za sastav reprezentacije Srbije za učešće na prvom posleratnom pojedinačnom prvenstvu Jugoslavije u Zagrebu na kome su se takmičile reprezentacije republika i pokrajina.

Ipak bio sam zadovoljan što sam mogao da treniram iako sam nosio vojničku uniformu. U prvoj uličoj trci "Oslobođenje Beograda" učestvovao sam kao član Partizana. Pobedio je Đorđe Stefanović a ja sam se dugo nalazio na čelu trke (od Slavije do Terazija), kasnije sam posustao i na cilj stigao peti. Bilo je to 19. oktobra 1945. godine.

Prvo pojedinačno prvenstvo države

Odlazak u Ljubljanu bilo je naše prvo putovanje na jedno veliko takmičenje. Klackali smo se u vozu u 3. klasi na tvrdim sedištima celoga dana. Po dolasku u Ljubljanu smestili su nas u jedan stari studentski dom blizu Tromostovlja. Iako smo bili mladi i neiskusni gajili smo nadu u visoke plasmane. Vođa puta bio nam je Zira Adamović, predsednik tadašnje Atletske sekcije Crvene zvezde, kasnije poznati novinar NIN-a i Politike. Zira je naše učešće pratio na svoj način. Najbolje je nagrađivao pohvalama i kolačima u čuvenoj poslastičarnici "Slon". Kupovao je u radnjama čokolade iz paketa UNRE. A bilo je i drugih dosetki koje se i danas pamte.

Mnogo uzbuđenja u 1948. godini

Sećam se te zime između 1947. i 1948. godine. Trenirali smo žestoko, zapamtili svaki metar Topčiderskog parka i Košutnjaka, snevali medalje i titule. Kros je bio prvi na redu. U Kragujevcu u Šumaricama osvojili smo sve što se moglo osvojiti, pojedinačno i ekipno prvenstvo Srbije, a sve rivale iz Subotice ubedljivo smo nadmašili. Bio je to kraj meseca marta, ali ono najvažnije za nas trkače krosa iz Crvene zvezde koje je tada pripremao Milan Vranić, čekalo je 16. aprila u Skoplju na prvenstvu Jugoslavije. Gajili smo velike nade da budemo ekipni prvaci na kraćoj stazi seniora na 4.500 metara. Kiša je tih aprilskih dana dobro natopila valovitu stazu pored Vardara i to je kvarilo raspoloženje, posebno meni jer nisam mogao dobro da trčim po mekanom terenu. Ali šta se moglo za sve su uslovi bili isti.

Naoštreni i rešeni da se borimo za prvu titulu državnog prvaka dali smo sve od sebe. Ljubiša Smiljković je trčao sjajno, plasirao se na 5. mesto. Dragan Petrović je bio odmah uz njega, ja sam bio 7. a Lučano Bontempo, student Državnog instituta za fizičku kulturu u Beogradu, bio je četvrti član tima koji se bodovao za ekipni plasman. Dugo je trajala neizvesnost oko ishoda ekipnog bodovanja. Trebalo je izračunati šta su uradili trkači Partizana. I brzo se ustanovilo da je ekipni prvak Jugoslavije na 4.500 metara Crvena zvezda. U Partizanu su pogrešili. Božidara Đuraškovića, darovitog dugoprugaša koji se je pojavio na armijskom krosu, stavili su da brani boje Jugoslovenske armije, računajući da će na taj način biti prvi i drugi u ekipnom nadmetanju. Bodovi Đuraškovića bi doneli pobedu Partizanu a ne Crvenoj zvezdi. Radosti nije bilo kraja. Ta sezona je dobro počela jer su novi dani doneli nove radosti.

Na studentskom prvenstvu Jugoslavije u krosu u Zagrebu nedelju dana docnije došlo je do pravog trijumfa beogradskih studenata. Osvojeno sve što se moglo osvojiti. U trci sudentkinja pobedila je Dušica Stojković, devojka koja je tada zablistala i više se nikad nije pojavila ni na jednoj atletskoj priredbi. Završila je studije na Šumarskom fakultetu u Beogradu i nastavila da živi van sporta. Ekipno prvo mesto pripalo je ekipama Beogradskog univerziteta u obe konkurencije. U trci studentkinja slavila je Dušica Stojković, a ekipa je takođe bila prva ispred ženskog tima Zagrebačkog univerziteta. A ja sam bio pobednik u konkurenciji studenata na 4.000 metara ispred Dragana Petrovića, Jovana Novaka (Ljubljana), našeg Vladimira Trajkovića i Laze Genčića.

Prva naša univerzijada

Nepuna dva meseca kasnije u Zagrebu je 30. maja počela prva naša Univerzijada. Za ovo takmičenje među studentima Jugoslavije vladalo je veliko interesovanje. Održavana su prvenstva Univerziteta, posebno u atletici. Beograd je bio kandidat za pobednika u ukupnom plasmanu, tražila se najbolja ekipa koja će se suprostaviti Univerzitetima Zagreba i Ljubljane. Početkom meseca maja u Beogradu je održano prvenstvo u atletici. Pojavila su se nova imena, budući atletski asovi i reprezentativci.

Jedno od takvih bio je Petar Pecelj, student Šumarskog fakulteta u Zemunu. U mladosti se bavio i gimnastikom, skladno građen odavao je figuru pravog asa. U trci na 100 m na starom Stadionu Crvene zvezde u patikama po blatnjavoj stazi ostvario je odličan rezultat od 11,4 sekundi. Atletska zvezda se rodila, sva vrata reprezentacije širom su se otvorila, brzo se probio u štafetu 4 x 100 metara, brzo je postao ljubimac svih članova državnog tima. Njegova karijera je tek počinjala, ali dve godine kasnije ući će u istoriju jugoslovenske atletike i pored kratkog staža plasiraće se u finale trke na 100 metara na prvenstvu Evrope 1950. u Briselu i osvojiti šesto mesto.

Atletska Univerzijada u Zagrebu imala je dramatičan završetak. Za prvo mesto borili su se timovi Beograda i Zagreba. Ekipnog pobednika odlučivala je štafeta 4 x 400 metara, poslednja disciplina atletskog programa. To finale se održavalo na stadionu Zagreba u Kranjčevićevoj ulici jer staza u Maksimiru još nije bila završena.

Čini mi se da je tog dana u suton završne borbe atletskog studentskog prvenstva pratilo više hiljada gledalaca. Bolja režija završetka jednog velikog takmičenja nije se mogla zamisliti. Umorni atletičari posle nekoliko dana takmičenja uslovili su neobične sastave štafeta. Posebno to je važilo za tim Beograda. Štafeta Zagreba bila je favorit na papiru. Vincijanović je bio prvi trkač, Ica Kerhin drugi, Boris Kraljević treći a poslednju izmenu trčao je Jerko Bulić, olimpijski kandidat za igre u Londonu, dva meseca kasnije. Beogradska štafeta se suprostavila prilično skrpljena. Prvu izmenu trčao je Stevan Lenart, specijalista za skokove udalj, troskok i skok motkom. Treći trkač Beograda bio je Ljubiša Janković, specijalista za trke na 400 metara, član štafete koja je godinu dana ranije u Bukureštu na Balkanskim igrama postavila novi jugoslovenski rekord (3:22,6). Poslednji trkač Beograda bio je Marko Račić, sjajan sprinter i rekorder na 200 metara i povremeno član reprezentativne štafete 4 x 400 metara.

I sve bi bilo dobro da nismo znali da će Ljubiša Janković, budući lekar, trčati sa upaljenim grlom i temperaturom.

(...)

U prvoj izmeni Stevan Lenart se sjajno držao, popustio je tek pri kraju i zaostao koji metar iza Vincijanovića. Drugi trkač Zagreba Ica Kerhin je počeo da slavi pobedu pre vremena. Primio je štafetnu palicu i mahnuo je svojim navijačima. Prosto me je sačekao da mu priđem i izgubio je stečenu prednost. A ja naoštren i ljut na Kerhina što je jednom svom prijatelju rekao da za protivnika u njegovoj izmeni ima jednog "pik zibnera"prevedeno na naš jezik slabog trkača, pojurio sam za Icom iz sve snage, nisam mu dao da se odvoji iako je to više puta u toku trke pokušavao. Predali smo palice gotovo istovremeno, nije napravljena razlika koja je za konačan trijumf zagrebačkoj štafeti bila veoma potrebna za osvajanje prvog mesta.

Boris Kraljević je u to vreme bio odličan trkač na 400 metara. Na jugoslavenskoj rang-listi bio je 5. u državi sa 50,7 sekundi. Bolesni Ljubiša Janković je uložio veliki trud ali je štafetnu palicu predao Marku Račiću sa oko 15 metara zaostatka. Jerko Bulić, poslednji trkač zagrebačkog studentskog tima imao je veliku prednost i ubedljivo je vodio. Marko Račić se stuštio iza Bulića kao tane, sustizao ga je iz metra u metar. Pravo slavlje nastalo je u poslednjih 100 metara. Račić je stigao i prestigao Bulića i doneo konačnu pobedu reprezentaciji Beograda.

(...)

Sutradan hitno su me pozvali da dođem na portirnicu Studentskog doma kod "džamije". Tamo me je čekao Žarko Susić, generalni sekretar Organizacionog komiteta Univerzijade. Razgovor je bio kratak koji nikad neću zaboraviti:
- Evo predajem Vam diplomu i medalju za pobedu vaše štafete 4 x 400 metara. Za mene ste bili odlučujući trkač. Na Vama je trebalo da padne razlika u našu korist koju Marko Račić ne bi mogao da nadoknadi. Ica Kerhin je taktički slabo trčao, nije povećao stečenu prednost a morao je to da učini

(...)

Podvig Dragana Petrovića

Pripreme za Olimpijske igre u Londonu 1948. bile su u punom jeku. Atletska takmičenja održavala su se gotovo svake nedelje. Zagreb je bio organizator i pojedinačnog prvenstva Jugoslavije. Početkom meseca juna prvi put se na novom stadionu u Maksimiru održavala jedna značajna atletska priredba. Okupila se atletska elita tog doba. U centru pažnje bila je seniorska trka na 800 metara. Kandidata za prvaka bilo je više ali Josipu Đuriću, Zdravku Ceraju i Aleksandru Ćosiću davane su najveće šanse.

Tih prvih dana juna 1948. u Zagrebu je kiša kvarila raspoloženje. Tek završena staza razmekšana kišom lepila se za sprinterice. Start trke na 800 metara nekoliko puta je bio odlagan. Nervoza je dostigla vrhunac kad je starter Ferdo Seter pozvao finaliste na start. Od početka je to bila taktička trka, svi su se čuvali za finiš u poslednjih 100 metara. I tu nekih većih šansi nisam imao jer sam bio trkač na jak tempo. Trka je rešena u poslenjih 100 metara. Naš Dragan Petrović otrčao je "trku života". Prosto je leteo stazom kao sprinter i savladao sve rivale. Pobedio je za prsa Aleksandra Ćosića koji se tome najmanje nadao jer je bio najbrži od svih učesnika. Vreme novog prvaka države bilo je 2:00,9, Ćosić je bio drugi sa 2:01,0, Đurić treći sa 2:01,4, a ja četvrti sa 2:02,3, Ceraj peti sa 2:02,6 a Hajek iz Subotice šesti sa 2:02,8.

Titula prvaka države na 800 metara bio je pravi podvig Dragana Petrovića koji je već počeo da se bavi trenerskim pozivom. To je u stvari bila prva pojedinačna titula jednog člana Crvene zvezde.

Obnavljanje Atletskog saveza Jugoslavije

U vreme održavanja meča gradskih reprezentacija Beograda i Budimpešte (1948.) održana je Osnivačka skupština Atletskog saveza Jugoslavije. Zapravo došlo je do obnavljanja Saveza na osnovu odluke Drugog kongresa fizičke kulture. Jer, kao što je poznato, Atletski savez Jugoslavije osnovan je 19. septembra 1921. godine u Zagrebu. Ovoga puta za predsednika je biran Branko Drašković, tadašnji direktor i glavni urednik "Politike". Obnovljeni Savez imao je i pet potpredsednika: dr Veljka Ugrinića, Božu Švarca, Milana Kovačevića, Dragoša Stevanovića i Dragu Stepišnika. Artur Takač je biran za sekretara i kapitena, Matilda Noćnik za tehničkog sekretara a Lucijan Kovačić za međunarodnog sekretara.

Prva olimpijska medalja

(...)

Mir je zavladao svetom tek 1945. godine i Olimpijske igre ponovo su bile u prvom planu. Grci su povukli svoju kandidaturu pa su Olimpijske igre 1948. poverene Londonu. Pripreme za odlazak u glavni grad Velike Britanije zahvatile su ceo sportski svet pa i Jugoslaviju. Prijavljeni su sportisti u sedam sportskih grana: atletici, biciklizmu, veslanju, gimnastici, plivanju, vaterpolu i fudbalu.

Atletika je bila predstavljena sa 10 muškaraca i 3 žene. Najveći uspeh ostvario je Ivan Gubijan u bacanju kladiva, osvojio je srebrnu medalju, prvu u istoriji atletskog sporta u nas. Ali do ovog velikog uspeha nije bilo lako doći. Gubijana su pratile mnoge nevolje. Uoči takmičenja uveče je iznenada počeo da povraća. Lekar našeg tima dr Vojin Smodlaka konstatovao je da je Gubijan dobio sunčanicu i da je njegovo učešće bilo dovedeno u pitanje. Ipak posle lekova za umirenje kasno u noć naš rekorder je zaspao i probudio se kasno ujutru. Autobus sa učesnicima za taj dan odavno je otišao ka stadionu "Vembli" gde su se održavala takmičenja a i kvalifikacije u bacanju kladiva. Na jedvite jade nekim autobusom Gubijan je u poslednji čas stigao na takmičenje i teškom mukom kvalifikovao se za finale. U podne se nije vraćao u Olimpijsko selo već je ostao na stadionu očekujući početak finala.

I dogodilo se pravo čudo. Gubijan koji nije čestito ni spavao bacao je kao preporođen. Nadmašio je sve svoje rivale, evropskog prvaka iz Osla 1946, Šveđanina Eriksona, Italijana Tadiju i Amerikanca Beneta. Jedino je Imre Nemat bio bolji sa 56,07 metara. Gubijan je osvojio srebrnu medalju sa 54,27 metara a Amerikanac Benet bronzanu sa 53,73 metara. Taj 31. jul 1948. ušao je u istoriju jugoslovenske atletike. Bila je to prva olimpijska medalja osvojena samo tri godine posle završetka Drugog svetskog rata.

(...)

Pored Gubijana i njegove srebrne medalje, srebrnu medalju osvojili su još samo fudbaleri koji su u finalu fudbalskog olimpijskog turnira poraženi u meču sa Švedskom (1:3).

Slava Đukić - Darovit trkač!

Kada se saznalo da se Balkansko-srednjoevropske igre u atletici neće održati, sve je podređeno pripremama za atletski četveromeč Srbija - Hrvatska - Slovenija - Partizan.

U goste su nam dolazili mnogi istaknuti atletski radnici i rukovodioci. Jednoga dana u Ljubljanu stigao je Slavoljub-Slava Đukić, sekretar Atletskog odbora Fiskulturnog saveza Srbije. Tada još nije bio napunio 20 godina, voleo je atletiku i trčanja na duge staze i rado je prihvatio da pođe sa nama trkačima na jedan trening u obližnju šumu. Obukao je trenerku i patike i krenuo sa nama. Mi u punom treningu i dobroj formi nadali smo se da će se Slava brzo umoriti i odustati da nas prati. Često smo se okretali da proverimo da li je još s nama. A on mirno trči, izdržava sve napore i ne haje na naše začuđene poglede. Izdržao je ceo trening, ni jedanput nije zastao, ostavio je odličan utisak. Bilo je očigledno da ima talenta za duža trčanja. Ali nikada se nije oprobao ni na jednom zvaničnom atletskom takmičenju.

Zašto Milan Kovačević, a ne Ilija Rajačić

(...)

Dugo se nije znao tačan datum održavanja Osnivačke skupštine i tek posle dugog traganja otkriveno je da je vest o tome objavljena u "Politici" na sportskoj strani 6. septembra 1948. godine. ... Vest u novinama glasila je ovako: " Juče je u Beogradu održana Osnivačka skupština Atletskog saveza Srbije kojoj je prisustvovalo više od 40 delegata atletskih sekcija i predstavnika sportskih društava iz NR Srbije. Za predsednika Atletskog saveza Srbije izabran je Ilija Rajačić, član Glavnog odbora Zemaljskog antifašističkog veća Narodne omladine Srbije, a za sekretara Slavoljub Đukić. Izabran je i Upravni odbor od 30 članova". Na spisku se nalazilo i moje ime iako sam bio aktivan atletičar.

Pripremajući proslavu pet decenija rada Atletskog saveza Srbije pronašli smo da je 5. septembar 1948. tačan datum osnivanja. Nedavno smo ustanovili kako je došlo do zamene novoizabranog predsednika Ilije Rajačića jer se svuda spominje da je prvi predsednik Milan Kovačević. Otkrili smo da u Novom Sadu živi Ilija Rajačić. On nam je rekao da je tačna vest o njegovom izboru za predsednika Atletskog saveza Srbije 5. septembra. Međutim, odmah posle Izborne skupštine Ilija Rajačić je izabran za predsednika Fiskulturnog saveza Srbije. A to je značilo da nije bilo mogućno da on obavlja obe predsedničke funkcije pa je umesto njega izabran Milan Kovačević.

U atletskom četveromeču u Beogradu, polovinom septembra 1948. pobedile su atletičarke Srbije ispred Slovenije i Hrvatske a atletičari Partizana bili su bolji od repreezentacije Hrvatske, Srbije i Slovenije. Za najbolju atletičarku proglašena je Marija Radosavljević a Zvonko Sabolović za najboljeg atletičara.

Posle ovog takmičenja održano je ekipno prvenstvo. U kvalifikacijama u Beogradu u trci na 1.500 m ostvario sam značajnu pobedu. Osvojio sam prvo mesto ispred Đorđa Stefanovića s novim rekordom Srbije 4:00,8. Bila je to potvrda dobre forme posle priprema u Ljubljani.

Šegedin i Pecelj za istoriju

Drugo posleratno, a Četvrto po redu prvenstvo Evrope u atletici održano je od 23. do 27. avgusta 1950. godine u Briselu. Ovaj šampionat ući će u istoriju jugoslovenske atletike. Prvi put je osvojena medalja. Ostvario je to Petar Šegedin u trci na 3.000 metara stipl-čez u trci koja je obilovala iznenađenjima. Šegedin je nadmoćno vodio i bio na domak prvog mesta. Zlatni trofej izgubio je u poslednjih 100 metara. Sustigao ga je Čeh Rudni takoreći nadomak cilja. Šegedin je sačuvao drugo mesto ispred Šveđanina Blomstera. Pobednik je postigao vreme 9:05,4, Šegedin 9:07,4, a Blumster 9:08,8. To je bila jedina medalja Jugoslovena na ovom prvenstvu ali bilo je i drugih sjajnih plasmana.

Ivan Gubijan je zauzeo 4. mesto u bacanju kladiva sa 53,44 metra i samo za 20 centimetara zaostao je iza Čehoslovaka Dadeka koji je osvojio bronzani trofej. Petar Šarčević je u bacanju kugle osvojio 5. mesto sa 14,90 metara, što je samo 24 centimetra do bronzane medalje koja je pripala sovjetskom bacaču Grigalki. Četvrto mesto u bacanju koplja osvojio je Mirko Vujačić (66,84 m).

Ali od svih nosioca medalja najviše je obradovao Petar Pecelj. Posle samo dve godine staža Pecelj je na ovom Evropskom prvenstvu uspeo da se plasira za finale trke na 100 metara. U finalnom okršaju Pecelj je osvojio 6. mesto sa 10,8 sekundi. ... U konkurenciji atletičarki Julija Matej plasirala se na 5. mesto u bacanju diska, Marija Radosavljević bila je 6. u bacanju kugle i 7. u bacanju koplja, a štafeta 4 x 100 metara Koledin, Šumak, Bogić i Butja zauzela je 6. mesto u ženskoj evropskoj konkurenciji.

(...)

Prvi svetski rekord u Beogradu

Atletski susret između Jugoslavije i Velike Britanije održan je 25. i 26. avgusta 1951. godine. Na sadašnjem stadionu Partizana okupilo se više od 20.000 gledalaca. Ostvareni rezultati i atmosfera na jednoj atletskoj priredbi prevaziđeni su tek 1962. na Prvenstvu Evrope. Britanac Mek Donald Bejli pobedio je u trci na 100 metara u vremenu 10,2 sekundi i time izjednačio svetski rekord koji su pre postigli Džesi Ovens u Čikagu 1936, Harold Devis u Konektikatu 1941, Lojd La Bič (Trinidad) u Fresnu 1948. i Horvard Eveli u Evanstonu iste godine. U ovoj rekordnoj trci koja je ušla u svetske anale 2. mesto pripalo je Britancu Šeltonu sa 10,6, Pecelj je bio treći sa 10,8 a Jovančić četvrti sa 10,9 sekundi.

(...)

Ovaj meč se pamti po podvigu Andrije Otenhajmera na 1.500 metara. Pobedio je tada slavnog Rodžera Banistera u vremenu 3:47,0 što je bio nov jugoslovenski rekord i tog trenutka treći rezultat na svetu.

Olimpijska groznica

Tokom zime 1952. godine pripremali smo se u Kranjskoj Gori. Trčali smo po snegu i snevali Olimpijske igre u Helsinkiju koje su održane od 19. jula do 3. avgusta te godine. Finci su trebalo da budu organizatori 1940. godine ali rat je poremetio sve olimpijske planove. Posle samo sedam godina od završetka II svetskog rata Finci su uz pomoć skandinavskih zemalja ugostili 4.925 sportista. Olimpijska groznica je tresla sve naše atletičare i atletičarke. Tadašnji selektor Stevan Lenart odredio je norme za sve discipline.

(...)

Trka na 5.000 metara, poslednja disciplina tromeča Partizan - Minhen 1860. - Crvena zvezda, održavala se posle jedne velike fudbalske utakmice. Bled u licu skoncentrisan na ono što što će se uskoro zbiti na stadionu JNA oblačio sam sprinterice i čekao znak startera da nas pozove na start. U tom trenutku do mene se prosto ušunjao moj trener Dragan Petrović. Kleknuo je uz mene i na uvo mi je rekao: "Nemoj danas da pratiš Pavlovića i Cetinića oni su u velikoj formi, bojim se nećeš izdržati, odustaćeš". To me je prenulo i iznenadilo. Okrenuo sam se Draganu i rekao: "Danas nema dve taktike, postoji samo jedan cilj. Ili pobeda i norma za Helsinki ili je to kraj moje atletske karijere"... Moj trener je video da svaki drugi savet neće pomoći. Osetio je da se nešto čudno sprema, potapšao me je po ramenu i rekao je: "U pravu si, trči kako si naumio, biće dobro".

(...)

Ušao sam u trku naoštren kao nikada pre toga. I trka je počela u žestokom tempu. Pavlović i Cetinić davali su ton a ja sam ih samo pratio. A tamo na levoj strani stadiona uz zapadni deo tribine severnog dela stajanja, odnekud se stvorila grupa navijača koji su prosto cikali kad god smo pored njih prošli. Skandirali su moje ime i to mi je dalo snagu da izdržim sva iskušenja. U poslednjih 300 metara prvi put sam napao vodećeg Stevu Pavlovića. A on siguran u sebe lako je odbio taj prvi udar. Pojačao je tempo koji sam prihvatio i čekao da se obračunamo u poslednjih 100 metara. Onaj vrisak navijača se ponovo čuo a ja kao u nekom transu odvojio se od Pavlovića i pobedio. Navijači Crvene zvezde upalili su baklje od novina i proslavili moj uspeh.

Pobedio sam u vremenu 14:36,4.

(...)

Norma od 14:35,0 nije bila ostvarena. Znao sam da nas čeka nova trka da bismo stekli pravo na olimpijski pasoš.

Crvena zvezda prekinula seriju pobeda Partizana

U jesen 1953. godine atletska sezona se odužila zbog mnoštva zanimljivih domaćih i međunarodnih priredbi. Zbog toga je finale ekipnog prvenstva države održano tek 17. i 18. oktobra. Ali još u julu najavljen je veliki duel između Partizana i Crvene zvezde. U tom pretkolu Crvena zvezda je bila bolja jer je ostvarila niz sjajnih rezultata i pobeda. Čak i na 5.000 metara gde je Partizan dugo godina sa odličnim trkačima bio nepobediv. Posle utakmice Crvene zbezde i Hajduka ovu trku posmatralo je blizu 50.000 gledalaca.

Trka je bila veoma uzbudljiva. Tome su doprinele česte promene u vodstvu, sa sjajnim finišem. Ja sam osvojio prvo mesto ispred Jovanovića. Šegedin je odustao na oko 2.000 metara od cilja, Stevan Pavlović je bio treći a iza njega ostala je dugoprugaška elita tog doba.

Finalni deo u oktobru, održan je pred oko 10.000 gledalaca. Ostvareni su izuzetni rezultati pa čak i državni rekordi. Crvena zvezda je prekinula seriju od šest uzastopnih pobeda Partizana i prvi put postala ekipni šampion države.

Novi svetski rekordi u Beogradu

(...) u Beogradu je 18. i 19. septembra održan veliki međunarodni atletski miting na kome su glavnu reč vodili predstavnici Sovjetskog Saveza i Mađarske. Beograđani su prvi put imali priliku da vide evropskog prvaka na 5.000 metara Vladimira Kuca. On je zapravo prekinuo karijeru Emila Zatopeka trkom u Bernu kad je prosto razorio sve svoje rivale ubitačnim tempom i sa 13:56,0 postavio nov svetski rekord.

(...)

Sve se namestilo da miting u Beogradu dobije na značaju. Vladimir Kuc je trčao punom snagom. Pobedio je sa novim svetskim rekordom 13:46,8. Svedok i učesnik u ovoj trci bio je naš Drago Štritof. Zauzeo je 3. mesto iza Mađara Berte (14:19,0) u vremenu 14:21,0.

Drugi svetski rekord na ovom međunarodnom takmičenju postavila je Nina Otkalenko (SSSR) na 800 metara sa 2:06,4. Mihail Krivonosov je u bacanju kladiva sa daljinom 64,52 metra postavio treći svetski rekord ove priredbe.

Naša druga olimpijska medalja

Na Olimpijske igre u Melburn Mihalić je otputovao s mnogo izgleda na visok plasman. Ali taj optimizam gajili su svi drugi a najmanje on sam. Inače bio je poznat po tome da je uoči svakog takmičenja za sebe govorio da je van forme, da je u krizi i da se od njega ne može mnogo očekivati. Vremenom su svi znali za njegov manir i na njegove žalopojke nisu se osvrtali. Pristao je da u Melburnu trči maraton a ne 10.000 kao četiri godine ranije u Helsinkiju. Ohrabrila ga je pobeda na Balkanskim igrama u Beogradu i pored toga što se znalo da je staza bila kraća za oko 1.000 metara. Šta se sve zbilo u Melburnu davna je i lepa prošlost. O samoj trci Mihalić je mnogo puta opisivao šta se sve događalo i evo ponovo jedne kratke priče: "Bilo je veoma toplo, kao kod nas u mesecu julu. Startovali smo po najvećoj vrućini i brzo se formirala vodeća grupa u kojoj su bili Mimun, Karvonen, ja, Japanac Kavasima, Emil Zatopek, Ivan Filin (SSSR) i Šveđanin Niberg. Pored staze bilo je drveća koje je stvaralo hladovinu a mi smo se kao po nekom dogovoru pribijali i tražili osveženje. Reka trkača vukla se stazom i negde na 30. kilometru Zatopek je počeo da zaostaje. Francuz Mimun je diktirao tempo. Pratili smo ga ja i Finac Karvonen. Cilj je bio sve bliži, osećao sam se dobro i znao sam da ću izdržati. U poslednjim kilometrima Mimun je prvi krenuo u napad, ja sam mu se priključio a Karvonen je zaostao. Bio je to pravi znak da sam na domak medalje. Više nije bilo sumnji da neću uspeti..."

Mihalić je trčao sa kapom na glavi koja je imala na zatiljku platno. Ličio je na pravog legionara. Njegov kratak korak je i dalje bio svež. Mimun je u poslednjem kilometru odvojio i pobedio u vremenu 2 časa i 25 minuta. Mihalić je bio drugi u vremenu 2 časa 26:32,0 ispred Karvonena sa 2:27:47,0.

(...)

Mihalić je ostvario svoj najveći podvig. Postao je olimpijski vicešampion sa 36 godina i 9 meseci (rođen je 10. marta 1920.) a maratonska trka u Melburnu održana je 1. decembra 1956.

Trka na 10.000 metara po mraku

Vremena za pripreme za PEA u Beogradu bilo je dovoljno. A da bi se isprobale sve službe na takmičenju tradicionalne Balkanske igre održane su u Beogradu od 15. do 17. septembra 1961. godine. I sve je dobro funkcionisalo. Takmičenje je održano pod reflektorima jer godinu dana kasnije , u gotovo isto vreme (od 12. do 16. septembra), vodiće se kasno uveče i borbe za medalje i visoke plasmane na PEA. I ne lezi vraže dok je trajala trka na 10.000 metara, gotovo na pola prevaljene staze, trkači su najedanput ostali u mraku. Ugasili su se reflektori. Šok su doživeli učesnici ali i gledaoci. Lako je bilo da sve ostale discipline miruju dok se svetlo ne vrati. Ali trkači su bili u delikatnoj situaciji. Naš trkač Ištvan Ivanović bio je na čelu i u mraku se dobro snašao. Nastavio je da trči kao da se ništa nije dogodilo. Mrak je trajao nekoliko minuta i kad se svetlo na stadionu vratilo drugoprugaši su prevaljivali krugove i približavali se cilju. Kažu da su sudije pored staze, dok je trajao mrak, bodrile trkače da ne stanu i održavale dobru atmosferu. Ivanović je u toj noćnoj, pomalo dramatičnoj trci, pobedio u vremenu 29:54,4 ispred Rumuna Grečeskua sa 30:06,8 i Turčina Šabana 30:46,8.

Dragan Petrović novi trener Korice

Dane Korica se veoma mlad pojavio na atletskoj sceni. Posle nekih juniorskih takmičenja u Kutini obratio se Mihaliću, u to vreme asu s najvećim autoritetom i zatražio da mu napiše plan treninga. I Miha je tako skoro dve godine slao uputstva Korici kako da trenira da bi zadovoljio svoje ambicije i jednog dana postao veliki as. I sve se dobro razvijalo do 1966. godine. Tada je Korica došao u Beograd u Sportsku četu JNA sa rezultatom 14:13,8 na 5.000 metara koje je ostvario u Jeni 1964. u susretu naše reprezentacije sa DR Nemačkom. Bio je to dobar početak u razvoju mladog asa. O tim danima Korica priča kako je Mihalićeve planove malo sam revidirao. Trčao je deonice ali upola manje. To mu se dopalo i on je nastavio tako da vežba, pogotovo kad je s takvim sistemom stigao i do reprezentacije što mu je bio veliki san.

Po dolasku u Beograd više nije bilo pisama. Sad je Miha vodio glavnu reč i nastavio sa oštrim treningom. Ali napredak je bio sve sporiji. Korica je uspeo da se plasira u reprezentaciju za Balkanske igre u Istanbulu 1967. godine. Trčao je 10.000 m ali veoma slabo. Bio je među poslednjima skrhan velikim umorom. Bilo je jasno da se nešto moralo preduzeti da se promeni sistem treninga. U to vreme bio sam još savezni kapiten muške seniorske reprezentacije. Bila su to vremena kad je savezni kapiten mogao da čini poteze od opšteg interesa.

Pre nego što sam se obratio Mihaliću pitao sam Dragana Petrovića da li bi on prihvatio da trenira Koricu koji je bio van svake forme. Dobio sam potvrdan odgovor i Mihaliću sam u vozu pri povratku iz Istambula rekao da on više neće trenirati Koricu. Nekadašnji veliki as je moju odluku primio mirno. Samo me je upitao a ko će biti novi trener Daneta Korice. Rekao sam da će se ubuduće o Korici starati Dragan Petrović koji je već stekao renome dobrog stručnjaka u treningu trkača na srednjim i dugim stazama. Time je stvar oko daljeg razvoja Korice, bar se meni činilo, razrešena na obostrano zadovoljstvo. Kasnije će se pokazati da je to bila odluka od bitnog značaja za dalji uspešan razvoj Korice. On je brzo napredovao s novim trenerom i već sledeće sezone na Balkanskim igrama u Atini osvojio je 2. mesto u trci na 10.000 metara iza Farčića (29:25,2) u vremenu 30:13,4.

Nenad Stekić evropski rekorder

U 25. godini života Nenad Stekić je u Rimu 4. septembra 1974. osvojio srebrnu medalju u skoku udalj. Postao je vicešampion Evrope i vrata svih međunarodnih priredbi širom su mu se otvorila. Skako je posle Rima u Minhenu gde je ponovo poražen u susretu sa evropskim prvakom Podlužnim (SSSR) koji je pobedio sa 8,17 m a Stekić je tek u šestom skoku sa 8,01 m zauzeo drugo mesto. A onda je dobio primamljiv poziv da zajedno sa trenerom Marinkovićem gostuje u Brazilu. I na tom svom prvom gostovanju u južnoj Americi pobedio je u skoku udalj sa 8,24 i to je tada bio drugi rezultat u Evropi.

U novoj sezoni 1975. pravili su se novi planovi. Posle Lajpciga, početkom jula, gde je u Kupu Evrope Stekić pobedio sa 7,94 m stigao je poziv za učešće na predolimpijskom mitingu u Montrealu. Taj primamljiv poziv, da se upozna sa uslovima koji će biti na Olimpijskim igrama godinu dana kasnije, prihvaćen je sa oduševljenjem. Posle Lajpciga njegov trener Aleksandar Marinković je rekao da prema nekim testovima sa pola zaleta Stekić trenutno može da nadmaši evropski rekord Ter Ovanesjana (SSSR) koji drži sa 8,35 metara zajedno sa Jozefom Švarcom (SR Nemačka).

U Montrealu 25. jula bio je prohladan dan. Na poziv organizatora, pored Stekića, stigli su Poljak Cibulski koji je te sezone skočio 8,27 m i Amerikanac Sej (8,13 m). Konkurencija je bila dobra za ostvarenje velikih daljina. U prvom skoku Stekić je izveo dug skok. Njegova "koračna" tehnika uspela je u svakom pogledu. I doskok je bio efikasan. Naš rekorder je osetio da je ostvario izuzetnu daljinu. Vetar je duvao 2 m u sekundi baš onoliko koliko je dozvoljeno. Ubrzo na semaforu se pojavila brojka 8,45 metara. Evropski rekord nadmašen je za 10 santimetara. I sve je bilo rešeno. I u pogledu pobednika i daljim skokovima. Stekić je izveo još dva uspela skoka. U trećem 7,97 i u četvrtom pokušaju 7,99 m a posle toga više nije skako jer je osetio tup bol u butini leve noge. A i nije bilo potrebe. (...)

Posle evropskog rekorda u Montrealu došla je nova sezona, olimpijska 1976. I sve se dobro odvijalo kad je u pitanju Nenad Stekić. Skako je veoma sigurno i daleko. U Torinu 8,39 metara i Celju gde je osvojio prvo mesto na Balkanskim igrama 8,16 metara. ... Stekić i njegov trener Aca Marinković donose odluku da se više ne takmiče do Montreala. Ostaju bez provere forme više od četiri nedelje, čak i ne putuje sa celom olimpijskom ekipom. Stižu u Montreal sami i tada počinje hod po mukama. Ponovila se drama kvalifikacija iz Rima 1974. Norma od 7,80 metara bila je prevelik zalogaj za mnoge pa i za našeg Stekića. Tek je u trećem skoku ostvario potrebnu daljinu i kao deveti kvalifikovao se za finale. Nisu uspeli ni mnogi drugi, kvalifikacije uvek zadaju velike muke.

Ali ni u finalu Stekić nije bio onaj stari. Ophrvan brigama u Olimpijskom selu zaboravio je da ponese prave sprinterice. Skakao je sa nekim starim. Tek u trećem skoku ostvario je daljinu 7,89 m a to je bilo dovoljno za 6. mesto. (...)

Samo mesec dana kasnije Stekić će se revanširati olimpijskom pobedniku Robinsonu. Na takmičenju u Zapadnom Berlinu Stekić je pobedio sa 8,12 metara.

Stekić ponovo vicešampion Evrope

Nenad Stekić drži rekord po broju učešća na evropskim prvenstvima. Prvi put je bio reprezentativac kao junior 1969. u Atini, drugi put 1971. u Helsinkiju, treći put u Rimu 1974. kad je osvojio drugo mesto, četvrti put u Pragu 1978. i peti put 1982. u Atini. Ovog puta je bio već iskusan as, evropski rekorder od 1975. sa 8,45 metara, pobednik mnogih međunarodnih priredbi širom sveta. I opravdao je renome velikog asa.

U kvalifikacijama je u prvom skoku sa 7,96 m nadmašio postavljeni minimum od 7,80 m. Njegov najveći rival bio je Francuz Ruso koji ga je pobedio 1970. na juniorskom prvenstvu Evrope u Parizu. Prilika za revanš bila je sada u Pragu. Ruso se dugo mučio u kvalifikacijama, nikako nije uspevao da doskoči do 7,80 metara. I nije na kraju uspeo već samo 7,72 m. A kako nije bilo 12 skakača koji su savladali normu on se provukao kroz iglene uši u finale kao i Stekić 1974. u Rimu.

A onda je došlo finale 2. septembra. I nikad niko neće objasniti šta se to dogodilo sa Rusoom. On u prvom skoku finala lako doskače na daljinu od 8,15 metara.To uvek na protivnike deluje šokantno. Jer Ruso u drugom pokušaju skače još dalje 8,18 metara. Stekić se pribrao i u drugom pokušaju se probija na drugo mesto sa 8,09 metara. A Ruso se posle 8,18 metara povlači iz dalje borbe zbog povrede. To je bila šansa za Stekića ali on tog dana dostiže samo 8,12 metara i time osvaja srebrnu medalju, postaje po drugi put vicešampion Evrope.

Uspešan početak devedesetih

(...)

Posle raspada stare Jugoslavije, uprkos mnogim teškoćama i sankcijama, ostvareni su veoma dobri rezultati posebno u dvorani i krosevima. Slobodan Branković je u Đenovi 1992. postao prvak Evrope u trci na 400 metara. Na istom takmičenju je Topić osvojio bronzanu medalju. Zatim je Topić 1996. u Stokholmu osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu. Te iste godine u Atlanti bio je 4. na Olimpijskim igrama. Medalja mu je izmakla zamalo. Na Svetskom prvenstvu u dvorani 1997. bio je 3. a isti bronzani trofej osvojio je i na Prvenstvu Evrope u dvorani Gentu (Belgija). Dragan Perić je na Prvenstvu Evrope u dvorani 1994. osvojio srebrnu medalju u bacanju kugle. Godinu dana kasnije, 1995. u Barseloni bio je treći na Svetskom prvenstvu a na Prvenstvu Evrope u Budimpešti 1998. zauzeo je 4. mesto.

Ovu devetu deceniju uspešno su završili i tri naše mlade atletičarke. Olivera Jevtić je na Evropskom šampionatu za mlađe seniorke (do 23. godine). Pobedila je u Turku (Finska) 1997. i Geteborgu 1998. u trci na 10.000 m a na istom takmičenju osvojila je i treće mesto u trci na 5.000 metara. Bila je treća na Evropskim prvenstvima u krosu 1997, 1998. i 1999. godine. Na Prvenstvu Evrope u Budimpešti 1998. osvojila je četvrta mesta na 5.000 i 10.000 metara sa novim državnim rekordima na obe staze. Bila je pobednica u Sao Paolu u uličnoj novogodišnjoj trci 1999. i na Svetskom prvenstvu u malom maratonu 1998.

Sonja Stolić je bila druga na juniorskom Prvenstvu Evrope 1997. na 3.000 metara i 3. na Svetskom juniorskom prvenstvu 1998. na 3.000 metara. Juniorska je prvakinja Evrope u krosu 1997. godine.

Marija Martinović je u troskoku na juniorskom Prvenstvu Evrope 1997. osvojila srebrnu medalju, a bronzanu na Svetskom juniorskom šampionatu 1998.

***